„Ovo nije priča o korona virusu. Ta priča je svima odavno dosadila. Ovo je kratka ispovijest moje generacije.“

Srednjoškolka iz Podgorice Nina Račeta, sa nama dijeli svoj pogled na položaj mladih u uslovima pandemije, odnosno kako mladi žive i kako se osjećaju.

„Plašeći se subjektivnosti, pred pisanje ovog teksta upitala sam prijatelje da mi jednom rečju opišu svoje osećanje nastalo usled pandemije. Odgovori su bili kao što sam i očekivala. Reči: tuga, nostalgija, monotonija, patnja, otuđenost, overthinking, anksioznost, bespomoćnost, usamljenost - su naša realnost. Barem je utešno što skoro svi osećamo isto.

Naš sadašnji život se dešava unutar trougla nestabilnosti (ili neizvijesnosti), izgubljenosti i usamljenosti. Svakodnevica, u svom nekadašnjem značenju, skoro se pa izgubila usled stalnih promena. Škola, koja je nekada bila jedna od osnovnih konstanti u našim životima, više to nije. Iz dana u dan se menjaju rasporedi i vreme časova, smene, datumi testova i ispitivanja, a samim tim i vreme kada ustajemo, ručamo, odlazimo u krevet... Naravno, usled svega toga, značajan deo nas je i izgubio radne navike, motivaciju i koncentraciju za učenje.

Pored toga, svedoci smo stalnih promjena pravila  i epidemioloških mera, što nam ne olakšava situaciju. Stalno nam delovi nekadašnje slobode bivaju oduzeti - da izlazimo kada poželimo, da se viđamo sa kim želimo, da slavimo, što kod nekih izaziva revolt i prkos, a kod nekih  tugu i strah. Sve navike koje su činile stabilnost, pale su u vodu. Upravo iz tog razloga gubimo osećaj za realnost. Sve je tako nepredvidljivo!

Ipak, smatram da smo ubedljivo najviše željni druženja. Time što se škola svojom onlajn adaptacijom svela samo na puko učenje, mi smo izgubili te iznenadne neobavezne susrete, dinamiku stalnih razgovora, upoznavanja novih ljudi, pa se čak i zaljubljivanje smanjilo. Male odmore na kojima vodimo desetine kratkih ali uzbudljivih razgovora od kojih hodnici žubore, zamenilo je traženje udžbenika za sledeći čas u tišini svoje sobe.

Upravo ta usamljenost predstavlja najveću razliku. Nedostaje mi druženje, zagrljaji sa prijateljima, šaputanje, domunđavanje ispred škole, pričanje do kasno u noć, zajednički smeh... Mojim prijateljima nedostaje da me zagrle, a meni nedostaju njihovi zagrljaji. Svima nam fali bliskost, dodir, spontanost... I kad se vidimo, ako se desi da smo bliski, bolno smo svesni da tom bliskošću grešimo, da rizikujemo, da će možda neko zbog nas nastradati... I onda smo već time izgubili, iako smo samo pokušavali da damo jedni drugima ono za čim žudimo - ljudski kontakt, povezanost, opuštenost.

Zaključak je da nam je promena potrebna što pre, jer se plašim da će ovakva monotona stvarnost u kojoj smo stalno, nepodnošljivo žedni života koji okusimo tek na trenutak, imati trajne posledice na sve nas mlade.“

Tekst je nastao u okviru projekta „Gradovi po mjeri mladih II“, koji NVO Juventas realizuje uz podršku Ministarstva sporta i mladih Crne Gore. Nalazi i mišljenja navedeni u ovom tekstu ne predstavljaju stavove Ministarstva sporta i mladih.